Reći ‘ne’ je teško, a naročito je to teško poslovnim ljudima koji su uspeli baš zato što su toliko često govorili ‘da’, ali postoje i ona ‘ne’ koja su stub lične ravnoteže i bez kojih se lako može izgubiti čvrsto tlo po kome se korača. Stvar je u dobroj proceni.
Kada je zapravo počelo da se priča o ravnoteži između privatnog i poslovnog života? Da li je to izmišljotina savremenog doba ili je taj problem postojao i za života naših roditelja? Zašto se sve više bavimo pitanjima stresa, a sve manje imamo rešenja za probleme prouzrokovane stresom?
Mnogo je razloga što je problem ravnoteže poslovno-privatno i stres tim povodom bio manje prisutan u životima i razmišljanjima zaposlenih ljudi šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Bez obzira na to da li pričamo o socijalističkom društvu ili posmatramo zemlje zapadne Evrope i Ameriku, zajednička karakteristika tog vremena je da su većinu zaposlenih činili muškarci. Procenat žena koje su bile na rukovodećim položajima ili se ozbiljno bavile biznisom i živele od istog je bio zanemarljiv. Zaposleni očevi tog vremena su uglavnom imali stav da su oni stub porodice i da je njihova osnovna uloga obezbeđivanje što boljih uslova života porodice. Nalaženje dobrog posla i ‘ubijanje od rada’ se smatralo ulaznicom za udoban život koji je njihova odgovornost. Većina njihovih supruga ili nije radila ili je imala poslove koji nisu tražili neke posebne žrtve. Generalno se pretpostavljalo da su žene te koje ostaju kod kuće i vode računa o deci i da sve teče kako treba.
Osmadesete godine su donele ubrzano uzdizanje žena na profesionalnom planu. I očevi osamdesetih su bili drugačiji - imali su različite prioritete od svojih očeva, postajali su više okrenuti učestvovanju u dečijem životu i odrastanju. Takođe, pojavio se veliki broj domaćinstava sa dva zaposlena člana koji su naizmenično pokušavali da uklope svoje karijere, putovanja, premeštaje. Sve to je dovelo do javljanja konfliktnih situacija kada je reč o upravljanju sopstvenim životom, kako onim na poslu, tako i onim slobodnim vremenom koje je trebalo da uključi vaspitanje dece i aktivno provedeno vreme sa njima, socijalne aktivnosti, sport, hobije, brigu o starim roditeljima i drugo. Devedesetih i kasnije problemi stresa zbog poteškoća pri dostizanju uravnoteženog života su postajali sve očigledniji.
Kako je vreme prolazilo, diskusija o uklapanju posla i privatnog života, kao i povećanju stresa prouzrokovanog savremenim načinom života, se zahuktavala. Rezultat toga su čitava grana konsultantske delatnosti koja se bavi ovim problemom, pregršt knjiga, saveta, emisija. Stiglo se do toga da pojedinci ne bi trebalo da su sami kada je reč o ovom problemu, koji je postao globalan.
Kompanije današnjice postaju svesne da ‘dišu’ kroz svoje zaposlene i da njihov uspeh zavisi od posvećenosti zaposlenih. Menadžerima je jasno da kao što se oni bave ravnotežom svog privatnog i poslovnog života i njihovi zaposleni imaju iste probleme. Ne postavlja se više pitanje da li je problem ravnoteže prisutan, već samo koliko aktivno menadžeri i kompanije žele da učestvuju u rešavanju tog problema kod svojih zaposlenih. Ohrabrujuće je znati da većina šefova zapravo želi da njihovi zaposleni budu srećni. Ono što oni žele je da kompanija ‘pobeđuje’ i ukoliko će ‘sreća’ zaposlenog u njihovom timu uticati na produktivnost i boljitak kompanije, njihova podrška je tu. Uglavnom. Druga strana medalje su odgovori šefova: “Hej svi se mi žrtvujemo. Tvoj privatan život nije moj problem” i slični. I tako se, pre ili kasnije, svako od nas vraća u svoj ‘začarani krug’ i najčešće ostaje sam sa svojim izborima i odlukama.
Može biti da vam je posao najvažniji prioritet. Ili možete pokušati da ostvarite neku vrstu doslovne ravnoteže u kojoj posao i privatan život učestvuju sa po 50% vremena. Ili možete napraviti neku drugu ‘matematiku’. Ovakvih jednačina postoji koliko i ljudi. Ali, jedno je sigurno - bez obzira na to koji način za postizanje ravnoteže odaberete, moraćete da pravite i ustupke. Retki su srećnici koji mogu da imaju sve u životu istovremeno. Zaposleni roditelji koji odaberu da budu potpuno uključeni u živote svoje dece često moraju da se odreknu dela svojih ambicija i potrošačkih afiniteta. Ljudi koji stavljaju poslovne uspehe na prvo mesto moraju da se odreknu određene doze bliskosti sa porodicom. Sve je to kompromis koji pravimo i prihvatamo.
Kakogod bilo, postoje neka pitanja koja bismo mogli postaviti sami sebi i čiji nam odgovori mogu pomoći pri kreiranju lične ravnoteže poslovno-privatno:
Kada sam na poslu na poslu sam 100%, kada sam kod kuće, na sportskom terenu, u pozorištu, tamo sam i dobro se zabavljam. Apsolutno idealna varijanta. Fokusiranost i maksimalno korišćenje vremena. Često nije realno u životu. Uvek će postojati pritisci koji nas vuku na suprotne strane, ali ono što možemo je da sopstvenim snagama probamo da ih svedemo na što manju meru. Što su oni ređi, ostajaće nam više ravnoteže. Koliko toliko, ali više.
Većina ljudi vremenom pronalazi model ravnoteže između posla i privatnog života koji im odgovara. Trik je u tome da ga se pridržavaju. Generalno, u poslovnom životu uspeh se najbrže gradi tako što se prihvataju izazovi i ide se napred. Postoje, pak, trenuci kada se mora reći ‘ne’ nečemu što se proceni kao manje bitno u odnosu na ono što je izabrani model ravnoteže. Reći ‘ne’ je teško, a naročito je to teško poslovnim ljudima koji su uspeli baš zato što su toliko često govorili ‘da’, ali postoje i ona ‘ne’ koja su stub lične ravnoteže i bez kojih se lako može izgubiti čvrsto tlo po kome se korača. Dakle, stvar je u dobroj proceni. ‘Da’, ali ponekad i ‘ne’, ako ono nije deo izabranog plana posao/privatan život.
Većina nas je čula ili pročitala životne priče ljudi koji su godinama gradili uspešne karijere da bi odjednom stali i napravili drastičnu promenu u svom životu. “Nisam se čestito nasmejao u poslednjih 5 godina, nisam se video sa starim prijateljima, nisam odlazio na odmore, na miru popio kafu i čitao novine… Izgledalo je da se svakog minuta borim da bih zadovoljio svačije potrebe, sem svojih. Morao sam da stanem ili bih propao”. Pitanje je koliko dugo se putuje u ovom pravcu i koliko je propuštenih prilika da se napravi drugačija odluka i dostigne dugoročna ravnoteža. Da li na vreme vidimo ‘kuda ide brod’?
I za kraj… kako god napravili izbor ravnoteže između posla i privatnog života, ključ dobrog izbora mora biti u vama. Izbor mora biti takav da vas u dubini duše dovodi do zadovoljstva. Svaki drugi ustupak na duži rok dovodi do situacije u kojoj će svi biti srećni sem vas. Da li je to ono što želite?
Izvor: progressivemagazin.rs
